Probudi mene neka muzička sequenca iz tzv. mobilnog. Pogledam na koje vreme sam bio namestio budilnik i vidim – 08:15. Na displayu je stajalo „5. Maj – u 09:00 kod zubara“.
„Dobro,“ pomislim – „imam vremena da se natenane obrijem i operem. I kad ne hodam žurno stignem tamo za 20 minuta.”
Postavim mobilni na “opšte” i ustanem iz kreveta.
Tu se nama` rasanim kao da me je neko bacio u bunar s hladnom vodom, a ne kao da me je, ne daj Bože, hladnom vodom polio: Na displayu je sad stajalo, prvo velikim slovima, vreme (08:16), pa onda datum: “Po. 05. Maj”. Zaprepašċenje!
“Kako bre peti maj, kad smo prekjuče uveče slavili kod Slavice i Mikija “Praznik rada”, a ceo svet zna da je bila subota? – Sad je 03. Maj, ako je ponedeljak, a sreda je, ako je 05. Maj.“
Medjutim zaista je stajalo: “Po. 05. Maj.“
Ukljičim TV aparat i vidim na TeleTextu isto: “Ponedeljak, 05. Maj. – 08:17.”
Krenem kod zubara neobrijan. Ipak sam na brzinu oprao zube, da ne gušim čoveka dok bude bušio i strugao. A i asistentkinja mu je slatka, pa da se ne brukam. Mada ja i inače vodim računa o tome da ne zaudaram ni na koji način. To što mi žena ponekad kaže da sam djubre smrdljivo jeste po drugoj liniji.
Hodam polako starim gradom ka Ordinaciji mog zubara i vidim sredinom ulice ide Ilija Opačiċ; nakrivljen na kontra stranu nosi harmoniku; ustvari se vidi kofer za harmoniku, ali se po tome kako se nakrivio pretpostavlja da kofer nije prazan.
Stanemo jedan pred drugog, pozdravimo se i on mi kaže:
“Evo je. Ugodjena je onako kako se hteo.“
Dobro, Ilija, mani harmoniku. Kaži ti meni jesmo li mi prekjuče kod Slavice u restoranu slavili „Prvi Maj, Praznik rada?“
„Jesmo.“ – odgovori Ilija, čudno me gledajuċi.
“I je l` ona baba svirala ovu tvoju harmoniku u sali za pušače, tako dobro da su se Serge i njegova Mari Antoanet veselili sa nama do ponoċi i posle sasvim naroljani otputovali za Neuenburg?
„Da. A šta ti nije jasno? – pita mene Ilija
„Pa koji je onda danas datum?“
„Treċi maj! Koji je datum!? Vidi ti njega.“ – zavrte on glavu levo-desno, kao da ċe da pita prolaznike šta samnom nije u redu.
„Dobro.“ – predložim mu ja mirno: „Pitaj sad nekog od prolaznika koji je danas datum, pa ċeš čuti da nešto ne valja.“
„A da l` valja u tvojoj glavi?“
„Pitaj.“
„Ma, hoċeš harmoniku il`neċeš?“
Tu ja doviknem jednom prolazniku, ali ne prilazeċi mu; samo da bi mi odgovorio glasno da i Ilija čuje:
„Gospodine, dobro jutro! Molim vas, koji je danas datum?“
„Peti maj.“ - Odgovori čovek glasno ali ipak staloženo.
Ilija se tu promeni u licu. Ja onda doviknem nekoj deci, koja su išla u školu:
„Deco, je l` danas ponedeljak?“
Jedno dete odgovori ozbiljno i sa poštovanjem za starije,
„Da.“ - a druga se zacerekaše kao da govore:
„Gle matore budale. Ne zna koji je danas dan.“
Kad su deca odmakla Ilija se obrati jednom starijem čoveku pa onda dodje k meni.
„Stvarno nešto nije u redu. Izvini što te nisam ozbiljno shvatio.“
„Ne brini. Idi u Jonny`s bistro i ostavi tamo harmoniku: da ju ne nosim kod zubara.”
„Ti i ja znamo da smo prekjuče slavili „Praznik rada“ i da je bila subota?“ – upita mene Ilija.
„Da.“
„Važno je da nas dvojica nismo pobrljavili, a za svet me baš briga." - ne baš siguran da i nas dvojica nismo pobrljavili. - "Ako njima ne nedostaju dva dana, nama penzionerima nedostaju još manje.“
„Ne brini, Ilija, Kosmos je pobrljavio, a ne nas dvojica.
„Sigurno?“
„Pa šta bi drugo moglo biti. Mi smo u redu. Ne?“
copyright
Dragoljub M. V. P.
Solothurn, Ch
07. 11. 2013. - kod frita
Prijem 
